Vidite, ljudi mnogo greše kada jedince optužuju za razmaženost. Po meni, oni su mnogo manje razmaženi od ostalih. Osnovna stvar kod njih je - osećanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoće ili neće. Inače, uglavnom ste sami ...
Prema tome: mladalački bunt je za mene isto što i neka druga dečija bolest koja se mora preležati: zauške, rubeole, šarlah, ospice, prva ljubav ... On je, naime, prirodan!
Zašto je bio protiv ljubavi? Zbog toga što u njoj nikada nije bilo ravnopravnosti. Uvek je neko voleo manje, a neko više, i taj oštećeni partner znao je dobro da se mora krvavo boriti za predmet svoje ljubavi; morao je trpeti poniženja ljubomore i posedovanja, bivao je isteran iz mira - na kraju, bio je u tuđoj vlasti i samo je od nečije dobre volje zavisilo hoće li to zloupotrebiti ili neće.
Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostaju ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...
Zamišljao je, naime, pravu ljubav kao vezu dve potpuno odvojene, samostalne sudbine, dva ravnopravna života čoveka i žene, koji se u pauzi između dve bitke, dva okršaja i dve usamljenosti, sreću i vole, a da niko ne pokušava da potčini svog partnera.
Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.
Prvi put je poželeo anonimnost. Tada čovek postaje nevidljiv i neranjiv.
Prema tome: mladalački bunt je za mene isto što i neka druga dečija bolest koja se mora preležati: zauške, rubeole, šarlah, ospice, prva ljubav ... On je, naime, prirodan!
Zašto je bio protiv ljubavi? Zbog toga što u njoj nikada nije bilo ravnopravnosti. Uvek je neko voleo manje, a neko više, i taj oštećeni partner znao je dobro da se mora krvavo boriti za predmet svoje ljubavi; morao je trpeti poniženja ljubomore i posedovanja, bivao je isteran iz mira - na kraju, bio je u tuđoj vlasti i samo je od nečije dobre volje zavisilo hoće li to zloupotrebiti ili neće.
Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostaju ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...
Zamišljao je, naime, pravu ljubav kao vezu dve potpuno odvojene, samostalne sudbine, dva ravnopravna života čoveka i žene, koji se u pauzi između dve bitke, dva okršaja i dve usamljenosti, sreću i vole, a da niko ne pokušava da potčini svog partnera.
Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.
Prvi put je poželeo anonimnost. Tada čovek postaje nevidljiv i neranjiv.
Нема коментара:
Постави коментар