KAKO SE KALIO ČELIK- Nikolaj Ostrovski

ČOVJEK  KOJI  SE  NE   MOŽE  OSLOBODITI   GLUPE NAVIKE,  NIJE   VRIJEDAN   PREBIJENE  PARE.

STRANAC- Alber Kami

Na svaki način, neko je uvijek pomalo kriv.


Sva zdrava bića poželjela su, više ili manje, smrt onima koje su voljeli.


To je zato što nikad nemam nešto naročito da kažem. Zato ćutim.


Nijedan čovjek ne može biti toliko grešan da mu bog ne bi oprostio, ali da bi za to trebalo da čovjek svojim kajanjem postane kao dijete sa dušom i spremnom da sve primi.


Tada sam shvatio da čovjek koji je živio samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu nikad ne bude dosadno.


Interesovanje koje čovjek pobuđuje kod ljudi nije duga vijeka.


Prirodno je da čovjek ne može uvijek da bude razuman.


Uvijek se preuveličava ono što se ne poznaje.


Čovjek nikada nije sasvim nesrećan.

TRI POSLERATNA DRUGA- Đorđe Balašević

ali sam Bog i par njegovih najbližih saradnika znaju da nije tako, i da sam uvek davao sve od sebe da izbegnem mogucu frku.Ali mi baš nešto nije išlo od ruke...
Na kraju krajeva, i to je deo rituala. Po glavi stanovnika koji te voli, idu i dva koja te ne vole, a od te dvojice, jednom si izrazito antipatican.
I baš na tog stalno naleceš...

Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo jedan u koji možeš da se vracaš...

Zna se koja vrsta prica pocinje sa: Bilo jednom... Ne hvala, vec izvesno vreme ne verujem u bajke...

Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama.
Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao...

Da je bila na mom mestu, sigurno bi me razumela. Ali, svako je uvek samo na svom mestu...

U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoide. Sigurno sam i ja neke izbegao, ali mislim da sam one najvažnije ipak zakacio.
Oni koji su uvedeni u novi razred, u novoj školi, a usred polugodišta, usred casa i usred puberteta, znaju o cemu govorim.

..otprilike tad sam poceo da shvatam da se prave stvari uvek nalaze u rukama pogrešnih ljudi...

Na svakoj pristojnoj konzervi, od gulaša pa nadalje, lepo piše za koliko je osoba, dve, tri, cetiri, i tu nema greške.
Uspeh je sasvim drugacije ambalažiran...
Nekad su u pitanju veliki šareni paketi, ponekad male, tajanstvene kutijice, ali uvek je dobro zapakovan, i nikad nema uputstva za upotrebu.
Zato mu je tako teško naci meru... Neki ga potroše sami, pa im presedne. Cuvaju ga, misleci da je vecit, ali ljuto se prevare. Uspeh je lako kvarljiiv i opasan po zdravlje kad mu istekne rok trajanja...
Neki ga naivno nutkaju svima, misleci da ima za cele svatove, i na kraju ga ostanu željni. I oni se zeznu, kao što su zeznuli i sve te kojima su dali tek da probaju.
I niko nije zadovoljan. 

NIko normalan to ne bi uradio. Ali normalni se i ne pitaju na ovom svetu...

... i onaj protokolarni osećaj krivice koji se javlja na kraju balade.

 Od deset do ponoći je "ničije vreme" ... Mravi su već u prugastim pidžamama, cvrčci tek glancaju svoje lakovane cipele.

I tako, mada nisam sklon televiziji, sve više se odajem tom poroku... Ali uvek naletim na vesti. Ameri se hvale nekim svojim kanalom na kom vesti idu 24 časa.  Amateri... Kod nas vesti idu trideset i nešto godina, od osnivanja televizije. Iste istačke vesti, iste slike ljudi u sumornim konfekcijskim odelima, i govornik sa otkopčanim dugmetom ispod kravate, zajapuren kao kondukter u julu, pošto je na sednicu stigao direktno sa važnog poslovnog paprikaša u julu.

U nekim bajkama bundeve se pretvaraju u kocije, psi u lakeje i miševi u konje. U bajci u koju sam ja upao one zime, za promenu su igrale životinjice pretvorene u ljude, ali to sam shvatio tek kad je prestala carolija. Žao mi je što ih nisam video u pravom obliku i što nikad necu saznati da li su u privatnom životu štakori, lisice ili domace svinje.

No, kako to vec biva, što ih je više pržio - više su ga saletale, ali da ne davim, pricu o sveci i leptiricama odavno znaju svi.Svi osim leptirica, dabome...

Sretni nikad ne razmišljaju o sreci. To je posao za nesretne. Svi primete srecu u nesreci, a o nesreci u sreci razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.Jesen je, znaci...Ponovo...

U ovoj zemlji postoji cudan obicaj da se fabrike keksa, bombona i slatkiša za decu nazivaju po obešenim i streljanim ljudima,

U svatovima se uvek neko napije, neko pobije, neko rasplace i neko nekog smrtno uvredi.

Kad nema mnogo umešanih, nego se sve to dogodi medu nekolicinom, dobro je, a kad se sve to desi jednoj te istoj osobi, onda se vec može reci da je to bila izuzetno mirna i uspešna svadba za sve.

Osim za tu, jednu te istu osobu...

zatekao sam sebe u onom pomerenom osecaju kad si jako ponosan na sebe zbog neceg što uopšte nisi ti.

Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile

Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala kao polovni andeo. Znao sam da nema polovnih andela. Ima ih samo umornih.

Mogu nositi kravate i pušiti na javnim mestima, mogu obarati studente na ispitima, mogu se razvoditi, biti smenjeni, obogatiti se, mogu sa cistom deset-kom odbraniti doktorsku disertaciju na temu "Uticaj Bioheterogenalnih Elektro-nautickih Termohemoglobalnih Anarhotehnofilija na Solarne Pseudokineticke Polivaskularne Dijacitorijaze", ali za svoje roditelje ipak doživotno ostaju mali tupavci koji ih necim pokušavaju prevariti...

Ništa nije tako lepo dok cveta. I ništa tako gorko, kad se proba...

Izmišljajuci olakšavajuce okolnosti za drage pokojnike, ljudi su izmislili sjajne recenice.

Bar se nije mucio...

Bar se naživeo...

Bar je docekao unuke...

Tako i treba sanjati. U ogranicenim kolicinama...

Snovi su frka živa...

Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih.

I Veverica se, slucajno, udala osamnaestog maja, osamdesete...

Eto. Ipak imamo neku "godišnjicu"...

Tako je to...

Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum.

Ovako, zapamtio sam ga za uvek.

Dode jednom, dvaput godišnje, sve se svelo na tužne konvencionalnosti... Kako si? Dobro sam. Kako si ti? I ja sam dobro... Ne ide to tako... Drugar-stvo dobacuje do dvadeset i neke... Tridesete, u najtežim slucajevima... Posle su sve samo isforsirane retrospektive... Ništa više...

Ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu...

Klimnuo sam glavom.

Znam, lutko. Jer si ti najgora koja se desila u mom. To obicno ide u paru...

Mog

 i onaj p

 i

VREME SMRTI 4- Dobrica Ćosić

Jer ničim se tako uspešno ne vlada ljudima kao činjenjem dobra.


Sva se naša osećanja vremenom preobraze.

... zato što sam shvatio da ljudi imaju malu sposobnost da veruju drugom. A raspolažu neverovatnim veštinama da obmanu kako veruju, shvataju, saučestvuju...


Zašto najprostije istine ljudi najteže shvataju, neka to razglabaju filosofi. Zbog te ljudske rovašenosti od boga, on nikad nije patio, niti se mučio da urazumljuje ljude. Poštovao im je glupost i zabludu. Nikad ljudima nije hteo da bude ogledalo, ni pouka.


... prva je stvar da ume podneti nepravde prema sebi; ko trpi optužbe, taj razoružava protivnika.


U ljudskom životu nema ničeg uzbudljivijeg od lepe propasti!


Izdaje se samo ono u šta se veruje.


Iz velikih opasnosti prosti su izlazi. Doduše, nezgoda je u tome što nas strah sprečava da to uvidimo.


Svakojaki su ljudi, Milena. I svako može da ti učini ono zlo kome se ne nadaš. Pravo da ti kažem, ja jesam gađao u glavu, al  nisam iz zasede. Jesam čupao s korenom, al nisam potkresivao i zasecao. Jesam zlotvorima i 
crne barjake pobadao, al nisam decu sramotio. Jesam nekada  i otimao, al nisam krao. Sve sam čoveku mogao da kažem i opsujem, al ga nisam lagao, Milena.


Ne treba ljude ni grditi, ni prezirati, ni ubijati! Prosto, ne treba imati nikakva posla sa njima.

BEOGRADSKE PRIČE- Ivo Andrić

Kad tako naglo i neočekivano nestanu takvi ljudi čije je samo postojanje značilo pritisak na sve oko njih, tada, nastaje čudna tišina i velik poremećaj ravnoteže kod svih za koje je taj pritisak bio sastavni deo života.


Ako dobro razmislimo, videćemo da mnogi od onih koje mi, sudeći po spoljašnjosti smatramo potpuno ništavnim ljudima, nisu baš sasvim takvi da mi u svojim mislima i ocenama volimo da bacamo što više nula iza sebe, kako bismo na taj način podigli vrednost one brojke koju, po svom mišljenju, predstavljamo.


Velike stvari teško se kazuju, ali se lako naslućuju.