Претражи овај блог

четвртак, септембар 6

NOĆ U LISABONU- Erih Marija Remark

Čudovnato kako čovjek misli da su svuda na njega upereni reflektori i da ljudi ni na šta drugo ne misle nego da njega traže.

Volim tebe, i ovaj trenutak, i ljeto koje nece ostati, i ovaj predio, i rastanak, i prvi put u životu sebe samog, jer sam ogledalo u kome se ti ogledaš, i stoga te dvaput imam.

Daj mi samo vremena. Moram se privići. To mora čak i leptir kad poslije životau tami izađe na svijetlost i otkrije da ima krila.

Da, jedno ljeto je kratko, i jedan život je kratak, ali šta ga čini kratkim? To što znamo da je kratak. Znaju li one mačke napolju da je život kratak? Znaju li ptice? Njima je vječit. Niko im nije rekao. Zašto je nama rečeno? Zašto?

Najljepši grad na svijetu je onaj u kome je čovjek srećan.

Odgovora nema. Nema nikad drugog osim onog koji sami sebi date.

Нема коментара:

Постави коментар