NOĆ U LISABONU- Erih Marija Remark

Čudovnato kako čovjek misli da su svuda na njega upereni reflektori i da ljudi ni na šta drugo ne misle nego da njega traže.

Volim tebe, i ovaj trenutak, i ljeto koje nece ostati, i ovaj predio, i rastanak, i prvi put u životu sebe samog, jer sam ogledalo u kome se ti ogledaš, i stoga te dvaput imam.

Daj mi samo vremena. Moram se privići. To mora čak i leptir kad poslije životau tami izađe na svijetlost i otkrije da ima krila.

Da, jedno ljeto je kratko, i jedan život je kratak, ali šta ga čini kratkim? To što znamo da je kratak. Znaju li one mačke napolju da je život kratak? Znaju li ptice? Njima je vječit. Niko im nije rekao. Zašto je nama rečeno? Zašto?

Najljepši grad na svijetu je onaj u kome je čovjek srećan.

Odgovora nema. Nema nikad drugog osim onog koji sami sebi date.

IGRA STAKLENIM PERLAMA- Herman Hese

Tako je kad čovjek svu svoju moć ljubavi usmjeri na jedan jedini predmet i s njegovim gubitkom sruši mu se sve i on ostaje bijedan među ruševinama.

Očaj nam Bog ne šalje da nas on ubije, šalje nam ga da u nama probudi novi život. Ali kad nam pošalje smrt, kad nas odvoji od ove zemlje i tijela i pozove nas tamo, onda je to velika radost.

Kako ste dobri! - uzviknu on i htjede izreći cijelu bujicu hvale. Ali stranac ga oštrom kretnjom ruke ušutka.
- Dobar je samo Bog. - reče on.

Ti, prijatelju i en treba da čezneš za savršenom naukom, nego za usavršavanjem samog sebe. Božansko je u tebi, a ne u pojmovima i knjigama. Istina se živi a ne uči.

Kad nema konačnog reda, nema definitvnog uklanjanja poznatih zabluda! Kad se neprestano i uvijek ponovo moramo boriti sa istim greškama, uvijek isti korov čupati!

CRVENO I CRNO- Stendal

Ko se izvinjava, taj se optužuje.

Treba sebe da kaznim, isuviše volim.

Izvori Nila su nepoznati, čovjekovom oku nije bilo dato da vidi kraljicu rijeka u stanju prostog potoka; isto tako nema ljudskog oka koji će vidjeti Žilijena slaba, u prvom redu zato što on to nije.

Politika u djelima mašte, to je pucanj pistolja usred koncerta.

... radite uvijek suprotno od onoga što se od vas očekuje.

Eto kako ružnoća djeluje na dušu stvorenu da voli samo ono što je lijepo.

... prije mog odlaska uzeo sam je za ruku, a ona ju je povukla; danas ja povlačim ruku a ona je hvata i steže.

Čovjek ima dužnosti i prema sebi.

Ko bi rekao da ću naći zadovoljstva u prolivanju suza? Da ću voljeti onoga koji mi dokazuje da sam budala?

Samo se budala ljuti na ostale ljude: kamen pada  zato što je težak. Zar ću uvijek biti dijete? Kad ću jednom naučiti da tim ljudima dajem od svoje duše tačno onliko koliko me plaćaju?

SIDARTA- Herman Hese

Mišljenja nemaju značaja, ona mogu da budu lijepa ili ružna, mudra ili budalasta, svako može da ih prihvati ili da ih odbaci.

I ni o čemu na svijetu ne znam manje nego što znam o sebi.

Svijet je lijep, kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno i kao dijete.

Ljubav se može isprositi, kupiti, dobiti na poklon, naći na ulici, ali se ne može silom oteti.

NEKA TI SE MOJ POGLED UVIJEK SVIDI, NEKA MI OD TEBE UVIJEK DOĐE SREĆA U SUSRET!

Pisati je dobro, razmišljati je bolje. Mudrost je dobra, strpljenje je bolje.

Ravnodušno je primao učešće u dobiti, a kad bi ga zadesio gubitak, nasmijao bi se i rekao: Gle, to je, dakle, pošlo naopako!

Snašla te je žalost, Sidarto, ali vidim da tuga nije prodrla u tvoje srce.

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, uvijek zvuči kao ludost. 

HEMISFERA U KOSI- Charles Baudelaire

Dopusti mi da udišem dugo, dugo miris tvojih kosa, da uronim u njih svoje lice kao što žedan uranja  glavu u vodu izvora, i da mašem njima kao mirišljavom maramicom, istresajući iz njih uspomene.

Kada bi samo mogla znati šta sve vidim! Šta sve osjećam! Šta sve čujem u tvojim kosama! Moja duša lebdi na mirisima kao što duša drugih lebdi na muzici.

Tvoje kose kriju cio jedan san, pun jedara i jarbola, u njima leže velika mora čiji me monsuni nose prema blaženim podnebljima gdje je prostor plavetniji i dublji, gdje je vazduh mirišljav od plodova, lišća i ljudske puti.

U okeanu tvojih kosa nazirem luku punu tužnih pjesama, krepkih ljudi svih nacija i lađa svih oblika koje ocrtavaju svoju tananu i složenu arhitekturu na beskrajnom nebu gdje počiva vječna toplota.

U milovanjima tvojih kosa ponovo nalazim malaksalu tugu dugih časova provedenih na divanu u kabini neke lijepe lađe koju jedva primjetno ljulja zanjihana voda luke, između saksija sa cvijećem i poroznih posuda iz kojih struji svježina.

U toplom domu tvojih kosa udišem miris duvana izmješan s opijumom i šećerom, u noći tvojih kosa vidim blistavo plavetnilo tropskog neba, u maljavim pribriježjima tvojih kosa opijam se mirisima šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.

Dopusti mi da dugo ujedam tvoje crne i teške pletenice. Kad grickam tvoje gipke i nepokorne kose , čini mi se da jedem uspomene.

DEOBE 1- Dobrica Ćosić

Kukavice su podlaci, hrabri nemaju razloga za podlost.

Postoji i jedan ogroman svet, jedan život koji se samo noću oseća.

Nesreća je roditeljska što nikad ne znaju šta rađaju. Hrane, gaje i odbrane od bolesti. Sve dok ne odraste ne znaš šta si stvorio.

Čovek, i kad jeste zao i pokvaren, ne voli da je takav, a još manje da mu to drugi kažu.

A biti kadar oprostiti neprijatelju, dokaz je snage i samopouzdanja.

KALIGULA- Alber Kami

Ali, ako je zlo već na svijetu, zašto ga činiti još većim?


Kako je teško, kako je gorko postati čovjek!


Treba jedan dan da se stvori senator, a deset godina da se napravi radnik.


Ipak, kako je ružno biti ljubomoran! Trpiti zbog mašte i taštine!


Ti si zdrav čovjek. Ti ne želiš ništa neobično. Ti hoćeš živjeti i biti srećan. Samo to!


Moja je nesreća da sve razumijem.


Propustio si divnu priliku da šutiš.


Nesigurnost uvijek tjera na razmišljanje.


Kako je gorko biti upravu i ići do kraja.


Ima li u tvojoj duši nešto poput suza, tihog utočišta?
- Ima.
A to je?
- Prezir.

TVRĐAVA- Meša Selimović

Jer, ko je ikada ostao pametan poslije pobjede? A ko je izvukao iskustvo iz poraza? Niko. Ljudi su zla djeca, zla po činu, djeca po pameti. I nikad neće biti drukčiji.

Nije me bilo u vlastitim uspomenama, kao da je to bio neko drugi.

Znaš li šta je najlepše u životu? Želja, prijatelju.

Najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost.

Usamljenost rađa misao, misao nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu.

Najmanje se govori kada te se najviše tiče.

Suze mi teku od smijeha, ako prestanem da se smijem, ostaće samo suze.

Ni haljinu ne valja krpiti, kamoli ljubav.

Živio sam bez njih i dosad, mogu i odsad, i bolje nego sa njima.

Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova,ali ova nikada više.

Niko nikome ne može natovariti toliko muke na vrat koliko čovjek sam sebi.

U današnjem svijetu ostaju nam samo dve mogućnosti: prilagođavanje ili vlastita žrtva.

Jedan ne pamti, drugi ne zaboravlja. Jednom je svejedno, drugi krvari.

Lakše je nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti,treba se pomučiti. Zlo nosimo u sebi kao izvornu strast a može postati pogubno ako se predstavi kao jedino dobro.

Svakome ću priznati pravo da me prevari, osim prijatelju.

Više je tuge u istini nego u bilo čemu što možemo da izmislimo.

Stotinu je prilika u životu, ne moraš svaku da uhvatiš.

Vidiš, još mislim dobro u tebi i želim da se ponekad probudiš usred noći, i da dugo sjediš prekrštenih nogu na postelji, mučeći se kajanjem i stidom, zbog mene. Ali, neka ti je bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dušu, dali su ti je, ne pitajući, došao si na red kad drugih, boljih više nije bilo.

TRAVNIČKA HRONIKA- Ivo Andrić

Samo, svako ljudsko osećanje ima svoju meru i granicu, čak i osećanje sopstvene veličine.


Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.


Često takva teška, besana noć rešava čitav jedan doživljaj i zatvara ga kao gluva, železna kapija.


Sada počinje da se javlja misao da bi i taj put mogao biti samo bespuće, jedna od mnogih varki, da taj takozvani pravi put i ne postoji, i da se život čovekov gubi u večitoj težnji za pravim putem i  večitom ispravljanju krivoga kojim ide.


I u najmanjim stvarima treba izbaciti svoju misao slobodno i potpuno, skresati je ljudima u lice, pa neka se oni posle grizu zbog nje a ne zadržavati je u sebi i rvati se posle sa njom kao sa vampirom.


Svaki rastanak izaziva u nama dvostruku iluziju. Čovek sa kojim se praštamo, i to ovako, manje više zauvek, čini nam se mnogo vredniji i dostojniji naše pažnje, a mi sami osećamo se mnogo sposobniji za izdašno i nesebično prijateljstvo nego što u stvari jesmo.


Zaista, ništa ne može tako da nas prevari kao naše rođeno osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva sa tokom stvari.






A kao svi lako uzbudljivi ljudi koji nisu sigurni u sebe, on je teško razlikovao laž od istine i stalno se kolebao između neosnovane sumnje i preteranog poverenja.


Samo,ljudi se ne urazumljuju kroz glavu, nego sa obrnute strane, s tabana. Ja još nisam video da je neko koga su dobro istabanali to zaboravio, ali sam sto puta video da ljudi zaboravljaju i najlepše savete i poruke.


Ali ta siat malodušnost gonila ga je sada da se opet predaje neodređenoj nadi. Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.


A ko dobro čini, od njega svak još dobra očekuje.


Kao prah sa voćke koja ide od ruke do ruke, sa čoveka spadne prvo ono što je najfinije na njemu.


Ukratko: šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neuvrnuta, a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.

VERNIK- Dobrica Ćosić

Velike odluke se ne donose; one se u ljudima dogode i samo sprovode.

Postoji, Boro, nešto što čovek ne sme da učini! - Postoji, Milena. To je ono što su drugi učinili.

Ponos ima cenu jedino za ponosne.

A kaži ti meni, u ljudskoj prošlosti koji vernik nije proglašavan grešnikom, koji junak nije bio optuživan za izdaju i koji mudrac nije napadan da širi predrasude?

Ljudi jedva čekaju moralni izgovor da budu nepravedni i zli.

Ćutanjem se nastavlja i najmudriji razgovor, a duboka osećanja postaju još dublja.

Nema, burazeru, čoveka koji voli vlast, a da u njemu ne čuči mali ili veći zlikovac.

Čovek ostavlja sebe svuda gde je voleo. Onoga koga volimo, uvek možemo naći tu gde smo zajedno bili.

Poštovanje smo dužni samo nekom. A ljubav svakome ko nas je voleo.

OTPADNIK- Dobrica Ćosić

Bežimo, ostavljamo, bacamo sve što imamo i zaboravljamo svoje, zagledani u nebesa i oblake. A upadamo u kaljuge do guše... Svi jurišamo u budućnost a ona bezdan...


Kafane, to leglo intriga, trgovine, podmetanja, buržujske opačine i malograđanske banalnosti i pustoši, taj brlog poroka i očajništva- treba da nestanu sa lica zemlje.


Čovek ima razlog da se razočara samo u sebe. U svet i  ljude razočarani su glupaci.


Zato što srećan čovek ne pripada nikome. On pripada svojoj sreći.


Sažaljenje je slabost najboljih.


Čuvaj se reči, sine! Čuvaj ih se više no svega ljudskog.


U svakom slučaju, bolje opametiti se i dockan, no nikad.


Znate li zašto je Sotona prihvatio zlo za svoje? Samo zato što je Bog pre njega prigrabio dobro. E, tu se Tvorac i svedržitelj, kobno prevario. Osudio se na manje i samoću, a Sotoni ostavio veće i većinu ljudsku.

GREŠNIK- Dobrica Ćosić

dobri, nerećni brat.... tešio je tvrdnjom da su večne samo one ljubavi koje se  ne događaju


nije mi to teško, jer ću do groba verovati da su istinoljubloje i pravednost temelj čovekov. ali, oni su najpre svest o svom, sopstvenom zlu


ljubav se dokazuje praštanjem i čekanjem


nema te zablude, tog čuda, te laži u koju neće povarovati čovek koji pati


koliko je na ovom svetu ljudi ranjenih obešću, zlobom, lakomislenošću, nesavesnošću ne neprijatelja nego svojih, najbližih!


ravnodušnost je, a ne mržnja kraj svake ljubavi. mržnja može da se ugasi i smeni obnovljenom ljubavlju, čal i jačom no pre mržnje; ravnodušnost ničim ne može da se izmeni


i najbolji čovek može da učini skoro sve što najgori misli


toliko sam nesrećna, Petre, da u sebi više ne osećam ni želju da se to izmeni

SLIKA DORIJANA GREJA- Oskar Vajld

I najobičnija stvar je divna samo ako je čovjek krije.


Samo intelektualno propali ljudi se uvijek svađaju.


Žene uopšte ne cijene lijep izgled, barem je to slučaj sa dobrim ženama.


Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu.


Jedini način da se čovjek otarasi iskušenja je da mu popusti. Ako mu odoliš, duša ti se razboli od čežnje za onim što je sebi zabranila.

Obožavam jednostavna zadovoljstva. Ona su poslednje utočište od složenih stvari.


Iza svake izuzetne stvari postoji nešto malo tragično.


Ima mnogo stvari koje bismo odbacili da se ne plašimo da bi drugi mogli da ih prihvate.


Kada se čovjek zaljubi, uvijek počinje obmanjujući sebe i uvijek završava obmanom drugih.


Kad god čovjek čini potpunu glupost čini je iz najplemenitijih pobuda.


Kada smo srećni uvijek smo dobri, a kada smo dobri nismo uvijek srećni.


IMA UVIJEK NEČEG SMIJEŠNOG U VEZI SA EMOCIJAMA ONIH KOJE JE ČOVJEK PRESTAO DA VOLI.


Kada sebe okrivljujemo osjećamo da niko drugi nema pravo da nam prebacuje krivicu.


Jedini način na koji žena može da promijeni čovjeka jeste da ga potpuno ugnjavi tako da izgubi svako interesovanje za život.


Čovjek uvjek može da bude dobar prema ljudima do kojih mu nije stalo.


Često se dešava da se istinske životne tragedije dešavajau na tako neumjetnički način da nas pogađaju svojim surovim nasiljem, apsolutnom nedosljednošću, apsurdnim nedostatkom značenja, potpunim odsustvom stila.


Ako se o nečemu ne priča nije se ni dogodilo.


Čovjek koji je svoj gospodar može da okonča žalost isto tako kao što može da izmisli užitak.


Prošlost može uvijek da se poništi. To mogu da urade knjige, poricanje ili zaborav


Kažu da strast tera čovjeka da razmišlja ukrug.


Jer čak i sjećanje na radost ima svoju gorčinu a uspomene na uživanje svoj bol.


Definisati znači ograničiti.


U običnom činjeničnom svijetu zli se ne kažnjavaju niti se dobri nagrađuju. Uspjeh pripada jakima, neuspijeh opterećuje slabe. To je sve.

KAKO SE KALIO ČELIK- Nikolaj Ostrovski

ČOVJEK  KOJI  SE  NE   MOŽE  OSLOBODITI   GLUPE NAVIKE,  NIJE   VRIJEDAN   PREBIJENE  PARE.

STRANAC- Alber Kami

Na svaki način, neko je uvijek pomalo kriv.


Sva zdrava bića poželjela su, više ili manje, smrt onima koje su voljeli.


To je zato što nikad nemam nešto naročito da kažem. Zato ćutim.


Nijedan čovjek ne može biti toliko grešan da mu bog ne bi oprostio, ali da bi za to trebalo da čovjek svojim kajanjem postane kao dijete sa dušom i spremnom da sve primi.


Tada sam shvatio da čovjek koji je živio samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu nikad ne bude dosadno.


Interesovanje koje čovjek pobuđuje kod ljudi nije duga vijeka.


Prirodno je da čovjek ne može uvijek da bude razuman.


Uvijek se preuveličava ono što se ne poznaje.


Čovjek nikada nije sasvim nesrećan.

TRI POSLERATNA DRUGA- Đorđe Balašević

ali sam Bog i par njegovih najbližih saradnika znaju da nije tako, i da sam uvek davao sve od sebe da izbegnem mogucu frku.Ali mi baš nešto nije išlo od ruke...
Na kraju krajeva, i to je deo rituala. Po glavi stanovnika koji te voli, idu i dva koja te ne vole, a od te dvojice, jednom si izrazito antipatican.
I baš na tog stalno naleceš...

Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo jedan u koji možeš da se vracaš...

Zna se koja vrsta prica pocinje sa: Bilo jednom... Ne hvala, vec izvesno vreme ne verujem u bajke...

Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama.
Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao...

Da je bila na mom mestu, sigurno bi me razumela. Ali, svako je uvek samo na svom mestu...

U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoide. Sigurno sam i ja neke izbegao, ali mislim da sam one najvažnije ipak zakacio.
Oni koji su uvedeni u novi razred, u novoj školi, a usred polugodišta, usred casa i usred puberteta, znaju o cemu govorim.

..otprilike tad sam poceo da shvatam da se prave stvari uvek nalaze u rukama pogrešnih ljudi...

Na svakoj pristojnoj konzervi, od gulaša pa nadalje, lepo piše za koliko je osoba, dve, tri, cetiri, i tu nema greške.
Uspeh je sasvim drugacije ambalažiran...
Nekad su u pitanju veliki šareni paketi, ponekad male, tajanstvene kutijice, ali uvek je dobro zapakovan, i nikad nema uputstva za upotrebu.
Zato mu je tako teško naci meru... Neki ga potroše sami, pa im presedne. Cuvaju ga, misleci da je vecit, ali ljuto se prevare. Uspeh je lako kvarljiiv i opasan po zdravlje kad mu istekne rok trajanja...
Neki ga naivno nutkaju svima, misleci da ima za cele svatove, i na kraju ga ostanu željni. I oni se zeznu, kao što su zeznuli i sve te kojima su dali tek da probaju.
I niko nije zadovoljan. 

NIko normalan to ne bi uradio. Ali normalni se i ne pitaju na ovom svetu...

... i onaj protokolarni osećaj krivice koji se javlja na kraju balade.

 Od deset do ponoći je "ničije vreme" ... Mravi su već u prugastim pidžamama, cvrčci tek glancaju svoje lakovane cipele.

I tako, mada nisam sklon televiziji, sve više se odajem tom poroku... Ali uvek naletim na vesti. Ameri se hvale nekim svojim kanalom na kom vesti idu 24 časa.  Amateri... Kod nas vesti idu trideset i nešto godina, od osnivanja televizije. Iste istačke vesti, iste slike ljudi u sumornim konfekcijskim odelima, i govornik sa otkopčanim dugmetom ispod kravate, zajapuren kao kondukter u julu, pošto je na sednicu stigao direktno sa važnog poslovnog paprikaša u julu.

U nekim bajkama bundeve se pretvaraju u kocije, psi u lakeje i miševi u konje. U bajci u koju sam ja upao one zime, za promenu su igrale životinjice pretvorene u ljude, ali to sam shvatio tek kad je prestala carolija. Žao mi je što ih nisam video u pravom obliku i što nikad necu saznati da li su u privatnom životu štakori, lisice ili domace svinje.

No, kako to vec biva, što ih je više pržio - više su ga saletale, ali da ne davim, pricu o sveci i leptiricama odavno znaju svi.Svi osim leptirica, dabome...

Sretni nikad ne razmišljaju o sreci. To je posao za nesretne. Svi primete srecu u nesreci, a o nesreci u sreci razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.Jesen je, znaci...Ponovo...

U ovoj zemlji postoji cudan obicaj da se fabrike keksa, bombona i slatkiša za decu nazivaju po obešenim i streljanim ljudima,

U svatovima se uvek neko napije, neko pobije, neko rasplace i neko nekog smrtno uvredi.

Kad nema mnogo umešanih, nego se sve to dogodi medu nekolicinom, dobro je, a kad se sve to desi jednoj te istoj osobi, onda se vec može reci da je to bila izuzetno mirna i uspešna svadba za sve.

Osim za tu, jednu te istu osobu...

zatekao sam sebe u onom pomerenom osecaju kad si jako ponosan na sebe zbog neceg što uopšte nisi ti.

Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile

Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala kao polovni andeo. Znao sam da nema polovnih andela. Ima ih samo umornih.

Mogu nositi kravate i pušiti na javnim mestima, mogu obarati studente na ispitima, mogu se razvoditi, biti smenjeni, obogatiti se, mogu sa cistom deset-kom odbraniti doktorsku disertaciju na temu "Uticaj Bioheterogenalnih Elektro-nautickih Termohemoglobalnih Anarhotehnofilija na Solarne Pseudokineticke Polivaskularne Dijacitorijaze", ali za svoje roditelje ipak doživotno ostaju mali tupavci koji ih necim pokušavaju prevariti...

Ništa nije tako lepo dok cveta. I ništa tako gorko, kad se proba...

Izmišljajuci olakšavajuce okolnosti za drage pokojnike, ljudi su izmislili sjajne recenice.

Bar se nije mucio...

Bar se naživeo...

Bar je docekao unuke...

Tako i treba sanjati. U ogranicenim kolicinama...

Snovi su frka živa...

Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih.

I Veverica se, slucajno, udala osamnaestog maja, osamdesete...

Eto. Ipak imamo neku "godišnjicu"...

Tako je to...

Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum.

Ovako, zapamtio sam ga za uvek.

Dode jednom, dvaput godišnje, sve se svelo na tužne konvencionalnosti... Kako si? Dobro sam. Kako si ti? I ja sam dobro... Ne ide to tako... Drugar-stvo dobacuje do dvadeset i neke... Tridesete, u najtežim slucajevima... Posle su sve samo isforsirane retrospektive... Ništa više...

Ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu...

Klimnuo sam glavom.

Znam, lutko. Jer si ti najgora koja se desila u mom. To obicno ide u paru...

Mog

 i onaj p

 i

VREME SMRTI 4- Dobrica Ćosić

Jer ničim se tako uspešno ne vlada ljudima kao činjenjem dobra.


Sva se naša osećanja vremenom preobraze.

... zato što sam shvatio da ljudi imaju malu sposobnost da veruju drugom. A raspolažu neverovatnim veštinama da obmanu kako veruju, shvataju, saučestvuju...


Zašto najprostije istine ljudi najteže shvataju, neka to razglabaju filosofi. Zbog te ljudske rovašenosti od boga, on nikad nije patio, niti se mučio da urazumljuje ljude. Poštovao im je glupost i zabludu. Nikad ljudima nije hteo da bude ogledalo, ni pouka.


... prva je stvar da ume podneti nepravde prema sebi; ko trpi optužbe, taj razoružava protivnika.


U ljudskom životu nema ničeg uzbudljivijeg od lepe propasti!


Izdaje se samo ono u šta se veruje.


Iz velikih opasnosti prosti su izlazi. Doduše, nezgoda je u tome što nas strah sprečava da to uvidimo.


Svakojaki su ljudi, Milena. I svako može da ti učini ono zlo kome se ne nadaš. Pravo da ti kažem, ja jesam gađao u glavu, al  nisam iz zasede. Jesam čupao s korenom, al nisam potkresivao i zasecao. Jesam zlotvorima i 
crne barjake pobadao, al nisam decu sramotio. Jesam nekada  i otimao, al nisam krao. Sve sam čoveku mogao da kažem i opsujem, al ga nisam lagao, Milena.


Ne treba ljude ni grditi, ni prezirati, ni ubijati! Prosto, ne treba imati nikakva posla sa njima.

BEOGRADSKE PRIČE- Ivo Andrić

Kad tako naglo i neočekivano nestanu takvi ljudi čije je samo postojanje značilo pritisak na sve oko njih, tada, nastaje čudna tišina i velik poremećaj ravnoteže kod svih za koje je taj pritisak bio sastavni deo života.


Ako dobro razmislimo, videćemo da mnogi od onih koje mi, sudeći po spoljašnjosti smatramo potpuno ništavnim ljudima, nisu baš sasvim takvi da mi u svojim mislima i ocenama volimo da bacamo što više nula iza sebe, kako bismo na taj način podigli vrednost one brojke koju, po svom mišljenju, predstavljamo.


Velike stvari teško se kazuju, ali se lako naslućuju.

DOBAR DAN, TUGO- Fransoaz Sagan

Sloboda da misliš šta želiš, sloboda da loše misliš ili da malo misliš, sloboda da sama izabereš svoj život, da izabereš samu sebe. Ne mogu da kažem " da budem onakva kakva sam", pošto sam bila samo tijesto koje se može oblikovati, ali ono koje ne podnosi kalupe.


Navikavamo se na mane drugih kad ne smatramo da je naš zadatak da ih ispravljamo.

PREDEO SLIKAN ČAJEM- Milorad Pavić

Jer, čovek sa srcem punim ćutanja i čovek sa srcem punim tišine ne mogu biti slični.


Jer, sećanje nije krug; u najboljem slučaju ono je jako iskrzan krug.


Sve žene idu na iste i izbegavaju uvek iste.


Dobri postupci su korov a loši su cveće i mirišu, jer dobro ide sa ružnim a lepo sa zlim.


Ostavite li ikad u životu rđav utisak na nekoga, nikada ga posle nećete prepoznati, a stvar ćete zaboraviti brzinom kojom se krade.


Čovek vam je kao glavica crnog luka. Uvek pod jednom ljuskom naiđe druga; ljuštite i očekujete bog zna šta. A kad dođete do kraja, na dnu ne nađete baš ništa.


Ono što nam u oktobru izgleda kao mart, u stvari je januar.


Stvar najsličnija mislima to su bolovi.


Samo hleb, odeću, cipele i mržnju čovek je kadar da troši u velikim količinama. Svega ostalog, ljubavi, mladosti, lepote ima na svetu u većim zalihama no što smo kadri da potrošimo. Uvek suviše dragocenih stvari i nikad dovoljno običnih.


Lud živi dokle hoće, mudar dokle mora.


Ne treba misliti. Misli liče na gladi, uvek su iste.


Lep jezik i lepe reči potrebne su samo lošim pričama.


Kako da znamo ko je u pravu, kada je u našem veku bilo toliko onih koje smo morali poštovati, a tako malo onih koje smo mogli voleti?


... imao je redak i neobičan dar, ili manu, da celog života voli samo jednu jedinu osobu. Ja to nikada nisam razumela. To je kao slikar koji ima dara da naslika samo jednu sliku...


Treba se samo navići na sebe. Posle je sve lako.


Ljudi žive u svojim mislima kao larve. Tek poneki se razvije u leptira i napusti čauru.


Jer, onaj ko ima sopstveni ljubavni roman, tome ne treba tuđ, i to papirnati...

POSLEDNJA LJUBAV U CARIGRADU- Milorad Pavić

Bog kad hoće nekoga da kazni obdari ga u isti mah i ispunjenjem želje i velikom nesrećom.


...i zaustavljen sat prođe kroz tačno vreme 


Jer nema saveta. Svak mora svoj put pred sobom da pojede kao glista.


...reč se može prečuti ali šamar ne


Sudbinu jedne žene uvek odlučuje neko "da" a sudbinu čoveka uvek neko "ne"...


...najviše mrzimo baš ono od čega živimo


Ako ideš u pravcu u kojem tvoj strah raste na pravom si putu.


Bili su srećni usred opšte nesreće, bili su uspešni usred opšteg poraza i to im nikada neće biti oprošteno.

RIMLJANKA - Alberto Moravija

tako, eto, svako zamišlja svoj raj tamo gdje je za drugoga pakao


...jer iz iskustva znam da se u isto vrijeme može osjećati i misliti o najrazličitijim stvarima a da se pri tome ne primjećuju suprostnosti  koje među njima postoje  a koje nijednoj ne daju prednost 

tek sam mnogo kasnije shvatila da se ova nevinost samo pojedincima sviđa i da samo pojedince dira  a da većini izgleda smiješna i da im čak uliva naročitu želju da je uprljaju


ali da sam bila manje zaslijepljena i manje neiskusna, shvatila bih da samo smišljena neiskrenost  ima na umu da izazove osjećanje savršenstva, jer prava iskrenost ima tu osobinu da pored malobrojnih vrlina ističe i mane i nedostatke


stvarni život ne sačinjavaju moji planovi o sreći, nego baš ono što se protivi tim planovima i namjerama, ono što se slučajno dešava, što je nepotpuno, nepredviđeno i što izaziva razočarenje i bol


dok se odupire, žena visoko drži glavu, ali kad jednom popusti, onda postaje prava krpa i možeš je imati kad hoćeš


mi prolazimo kroz život uništavajući dijelo vrlina djelovanjem svojih mana


od duhovitih osoba trebalo bi se čuvati kao od kolere ... najčešće ispod one duhovitosti nema ničega


ponekad mi se činilo čudovnato da sam tako različita  u samoći i u društvu, u mojim odnosima  sa samom sobom i u odnosima sa drugima, ali se nisam zavaravala i nisam mislila  da su samo moja osjećanja  tako plahovita  i tako očajna . mislila sam da se svima ljudima bar jednom dnevno dešava da i oni osjećaju da se život svodi na neizrecivu i apsurdnu patnju, samo što ni kod njih, kao ni kod mene, to saznanje nije ostavljalo nikakve vidljive tragove. i oni su, kao i ja, poslije toga izlazili iz svojih kuća i koračali iskreno deklamujući svoju neiskrenu ulogu. ta je misao potvrđivala moje ubjeđenje da su svi ljudi odreda dostojni sažaljenja, ako ni zbog čega drugoga, a ono zato što žive

MAJSTOR I MARGARITA (2)- Mihail Bulgakov

... Ona je nosila u rukama odvratno žuto cvijeće.
Đavo će ga znati kako se to cvijeće zove, ali to cvijeće se zbog nečega prvo pojavljuje u Moskvi.
 I to cvijeće se jasno isticalo na njenoj crnoj proljećnoj haljini.
 Ona je nosila žuto cvijeće.
 Odvratna boja.
Skrenula je sa Tverske u jednu uličicu i tada se okrenula. No, Tversku sigurno znate?
Po Tverskoj su se kretale hiljade ljudi, ali ja Vam jamčim da je ona vidjela samo mene jednoga, i pogledala me je ili uznemireno ili čak i nekako bolećivo. I mene je osvojila ne toliko njena ljepota, koliko neobična usamljenost, koju niko nije vidio u njenim očima!


Pokoravajući se tom žutom znaku, ja sam takođe skrenuo u tu uličicu i pošao sam njenim tragom.
 Išli smo krivom, dosadnom uličicom ćutke, ja jednom, ona drugom stranom. I zamislite samo , u uličici nije bilo ni žive duše.
Ja sam se mučio jer mi se činilo da moram da porazgovaram sa njom, a plašio sam se da neću izgovoriti ni jednu jedinu riječ, a ona će otići i ja je više nikada neću vidjeti.

MAJSTOR I MARGARITA (1)- Mihail Bulgakov

Zašto juriti po tragovima onoga što je već završeno?

Uvreda je obično nagrada za dobrotu.


A ne dešava se nikada uopšte da sve bude onako kako je nekada bilo.


Ali pametni ljudi su zbog toga pametni, da bi se snašli u zapetljanim stvarima.


Ljubav se pojavila pred nama kao što ispod zemlje  u uličici iskače ubica, i oborila nas oboje.

OMERPAŠA LATAS- Ivo Andrić

"Ja znam da za mene govore svašta i da me nazivaju svakojako, ali neka i oni znaju da mi njihova mržnja i opadanja ne mogu nauditi. Svaka njihova lažna i pogrdna riječ za mene je pohvala i odličje."

Piće ih je činilo sposobnim za sve, za krađu i nasilje, za laž i podlost, kao i za podvige u ratu ili velikodušne postupke u životu: ono ih je držalo i nosilo, ali i trovalo i izjedalo, i uz dana u dan menjalo onako kako piće menja ljude: nikad nabolje.

U beskrajnim prepričavanjima i sašaptavanjima svak je u nju utkivao ponešto od svoje lične muke i mržnje, i ogovarajući i grdeći nepoznate ljude, svetio se životu za sva zla koja mu je naneo i dobra koja neće da mu donese.

Ali u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što često bivaju ljudi koji zbog izuzetno velikih uspeha u životu, imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet,a premalo poštovanja za tuđu.

Kad vidiš čoveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže, hitra i slatka na reči, koji ti nudi što mu ne tražiš, odobrava što kažeš, a ostaje pri onom što je namislio, znaj da je kurva i bezdušnik, i kloni ga se koliko možeš.

Ljudski odnosi su takvi da u njima, pod raznim vidovima, svesno ili nesvesno, čovek biva iskorišćen i iskorišćava druge: i to od najnevinijih načina iskorišćavanja do najgrubljih zloupotreba.

Nisu retki slučajevi da se ljudi duboko mrze, a žele jedan drugom sve najgore i najstrašnije i da provedu tako godine i dočekaju starost i smrt, viđajući se svakog dana, izmenjujući reči i pozdrave,a da nikad ne dođe do sudara i objašnjenja.

A dešava se opet i ovako kao ovo sada njemu, da slučajno sretneš stvorenje bez naročitog značenja i vrednosti, a spotakneš se na njega kao kamen u mraku; i to je dovoljno da propadneš potpuno i zauvek.

Po pravilu tako i biva: što je ko niži po svom stvarnom položaju, po svojim sposobnostima i obrazovanju , prihodima i ugledu, to je revnosniji i žučniji u ogovaranju.