OMERPAŠA LATAS- Ivo Andrić

"Ja znam da za mene govore svašta i da me nazivaju svakojako, ali neka i oni znaju da mi njihova mržnja i opadanja ne mogu nauditi. Svaka njihova lažna i pogrdna riječ za mene je pohvala i odličje."

Piće ih je činilo sposobnim za sve, za krađu i nasilje, za laž i podlost, kao i za podvige u ratu ili velikodušne postupke u životu: ono ih je držalo i nosilo, ali i trovalo i izjedalo, i uz dana u dan menjalo onako kako piće menja ljude: nikad nabolje.

U beskrajnim prepričavanjima i sašaptavanjima svak je u nju utkivao ponešto od svoje lične muke i mržnje, i ogovarajući i grdeći nepoznate ljude, svetio se životu za sva zla koja mu je naneo i dobra koja neće da mu donese.

Ali u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što često bivaju ljudi koji zbog izuzetno velikih uspeha u životu, imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet,a premalo poštovanja za tuđu.

Kad vidiš čoveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže, hitra i slatka na reči, koji ti nudi što mu ne tražiš, odobrava što kažeš, a ostaje pri onom što je namislio, znaj da je kurva i bezdušnik, i kloni ga se koliko možeš.

Ljudski odnosi su takvi da u njima, pod raznim vidovima, svesno ili nesvesno, čovek biva iskorišćen i iskorišćava druge: i to od najnevinijih načina iskorišćavanja do najgrubljih zloupotreba.

Nisu retki slučajevi da se ljudi duboko mrze, a žele jedan drugom sve najgore i najstrašnije i da provedu tako godine i dočekaju starost i smrt, viđajući se svakog dana, izmenjujući reči i pozdrave,a da nikad ne dođe do sudara i objašnjenja.

A dešava se opet i ovako kao ovo sada njemu, da slučajno sretneš stvorenje bez naročitog značenja i vrednosti, a spotakneš se na njega kao kamen u mraku; i to je dovoljno da propadneš potpuno i zauvek.

Po pravilu tako i biva: što je ko niži po svom stvarnom položaju, po svojim sposobnostima i obrazovanju , prihodima i ugledu, to je revnosniji i žučniji u ogovaranju.

VREME SMRTI 3 (drugi post) - Dobrica Ćosić

Ali ne zaboravljaj da poštena reč pogodi samo poštenog.


Zašto su svi takozvani moralni i savesni ljudi koje poznaje uvek natmureni, zabrinuti  i nesrećni? Kad tako savesno žive i rade, zašto su onda očajnici, kakve ih to muke grizu.


Poraženi veoma precizno opažaju sve na pobedniku; tu sposobnost stiču nezavisno od inteligencije.


Da je ljubav dug, to je opet neko vaše muško načelo. Dragi moj, ljubav nema ničeg što se nečim može da izmeri i izračuna. Niti da se razduži i poravnjava po ulozima i zaslugama.


Ona koja istinski voli,uvek sebe krivi ako se njemu zlo dogodi. Samo mi žene osećamo tu krivicu za sva zla koja se čine njima koje volimo. Muškarci nemaju to osećanje. Najbolji među njima imaju ponekad savest i sažaljenje prema nama. Najpametniji među njima umiju i da nas poštuju.


... I šta smo to mi jedno drugom sada? Pitam se, a strah me. Jer osećam da ljubav ništa tako ne razara kao cela istina o njoj. Ja sam te mnogo volela, pa sam i mogla da zamišljam da si onakav kakvog sam te volela. Ti si takav za mene postojao, iako to u stvarnosti nisi bio. Jer moje mišljenje o tebi nije bilo podudarno s mišljenjem okoline. Ja sada shvatam, i hvala bogu što tek sada to shvatam, da onaj ko voli zna jednu stranu čovekovu, onu koja mu je okrenuta. A to nije sav čovek! Onu drugu znaju verovatno oni koji ga mrze, a malo, ili nimalo, oni što su ravnodušni.

VREME SMRTI 3 (prvi post) - Dobrica Ćosić

Zar nas tek velika nesreća vraća pravom sebi?


Velikim nesrećama najteže je saznati početak.


Ljudi sve zaborave, sem tuđu sramotu. Nju vole da pamte i uživaju da je kite.


Uvaženi doktore, ja smatram da postoje svi razlozi za život, ali ne uvek, i ne za svakog. Ponekad nema smisla živeti baš radi života.


Nikada od ljudi ne zahtevam ono što sam ne mogu da učinim.


Čovek koji ne ceni svoj život, ne ceni ni ono za šta se bori.


Jedino strah može u svim ljudima da pokrene delanje za svoj život.


Ne volim reči koje idu ispred dela.


Uplašila se prljavih reči o sebi; uplašila se naročito laži, onih laži kojima svetina zagrće svaku ženu čiji se korak ne čuje i čije se lice pamti.


Dok su bili živi, mnogi su krili lice. Neki od straha, neki zbog neke sramote, a mnogi zbog nepravdi koje nisu zaslužili.


... da je na ovome svetu malo ljudi spremnih da čine dobro i da za dobrotu i ljubav uzvrate zahvalnošću.


Pošten i mudar umiru baš kao što umiru nepošten i budala.


Da ljudi ne pate, da ne razumiju tuđ bol, ne verujem da bi zasluživali bilo kakvo dobro. Ni poštovanje.
Ni ljubav.

HURT- Johnny Cash

I hurt myself today,
To see if I still feel,
I focus on the pain,
The only thing that's real,

The needle tears a hole,
The old familiar sting,
Try to kill it all away,
But I remember everything,

What have I become,
My sweetest friend,
Everyone I know,
Goes away in the end,

And you could have it all,
My empire of dirt,
I will let you down,
I will make you hurt,

I wear this crown of thorns,
Upon my liars chair,
Full of broken thoughts,
I cannot repair,

Beneath the stains of time,
The feelings disappear,
You are someone else,
I am still right here,

And you could have it all,
My empire of dirt,
I will let you down,
I will make you hurt,

If I could start again,
A million miles away,
I will keep myself,
I would find a way, 

3 RATNA DRUGA- Erih Marija Remark

Pa ipak, bolje je da se ne razmišlja mnogo o tome kad je čovjek sam. Naročito uveče. Tada se, ponekad, vrati nešto i netremice posmatra čovjeka svojim mrtvim očima.


Čim čovjek počne nešto da vrijedi, odmah postaje sopstveni spomenik.


Bilo bi odvratno kada bi ljubav imala veze sa istinom. 


Nikad, nikad, nikad čovjek ne postaje smiješan pred ženom ako radi nje čini nešto. Čak i pri najglupljoj lakrdiji.


Čudno je da se spomenici podižu svim mogućim ljudima, a nikad mjesecu ili rascvjetalom drvetu.


To je lijepo- ko je sam, ne može biti napušten.


Mrzeo sam sve te priče o spajanju u ljubavi. Naprotiv, treba što više da su razdvojeni i što češće da se udaljuju, pa da se opet sastaju. Samo onaj ko je često usamljen, poznaje sreću zajedništva.


Normalan čovjek postaje melanhoničan kada se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako.


Teško je naći riječi kad treba nešto stvarno kazati. A kad nađemo potrebne riječi onda se stidimo da ih izgovorimo.


Ko zna šta svakome od nas predstoji. Niko ne zna nećemo li jednog dana smatrati srećnim onoga za kojim sad žalimo.


Srećni su samo manekeni životnog osjećanja. Oni ga samo prikazuju ali ga nemaju. Svjetlost ne sija u svjetlosti, već u mraku.


Sažaljenje je najnekorisnije na svijetu. To je naličje zluradosti.


Ništa nije sigurno... čak ni uspomene.