Претражи овај блог

среда, март 21

VREME SMRTI 3 (drugi post) - Dobrica Ćosić

Ali ne zaboravljaj da poštena reč pogodi samo poštenog.


Zašto su svi takozvani moralni i savesni ljudi koje poznaje uvek natmureni, zabrinuti  i nesrećni? Kad tako savesno žive i rade, zašto su onda očajnici, kakve ih to muke grizu.


Poraženi veoma precizno opažaju sve na pobedniku; tu sposobnost stiču nezavisno od inteligencije.


Da je ljubav dug, to je opet neko vaše muško načelo. Dragi moj, ljubav nema ničeg što se nečim može da izmeri i izračuna. Niti da se razduži i poravnjava po ulozima i zaslugama.


Ona koja istinski voli,uvek sebe krivi ako se njemu zlo dogodi. Samo mi žene osećamo tu krivicu za sva zla koja se čine njima koje volimo. Muškarci nemaju to osećanje. Najbolji među njima imaju ponekad savest i sažaljenje prema nama. Najpametniji među njima umiju i da nas poštuju.


... I šta smo to mi jedno drugom sada? Pitam se, a strah me. Jer osećam da ljubav ništa tako ne razara kao cela istina o njoj. Ja sam te mnogo volela, pa sam i mogla da zamišljam da si onakav kakvog sam te volela. Ti si takav za mene postojao, iako to u stvarnosti nisi bio. Jer moje mišljenje o tebi nije bilo podudarno s mišljenjem okoline. Ja sada shvatam, i hvala bogu što tek sada to shvatam, da onaj ko voli zna jednu stranu čovekovu, onu koja mu je okrenuta. A to nije sav čovek! Onu drugu znaju verovatno oni koji ga mrze, a malo, ili nimalo, oni što su ravnodušni.

Нема коментара:

Постави коментар